Kada gledamo filmove, nekih scena se bolje sećamo nego drugih. Neke ostaju sa nama godinama.
Danas razgovaramo o sledećim filmovima:
Diznijev Pinokio, 1940. godina
Bazil, veliki miš detektiv, 1986. godina, takođe Dizni
Ghibli studio, Whisper of the Heart, 1995. godina
(napomena: u videu se ne vide dobro scene koje sam opisala, pa potražite film i pogledajte)
Primetićete nekoliko sličnosti između tri filma.
Svi počinju prikazom spoljašnjosti kuće iz daljine.
U pitanju je jednostavna kuća bez preteranih ukrasa. Vidimo je u celini, kao i jedna vrata ili prozor.
Zatim se približavamo ulazu: u Pinokiu uz pomoć cvrčka ulazimo u kuću, u Giblijevom filmu nas do kuće vodi debeli mačak, a u Bazilu je situacija interesantna – gledaoci ne znaju čiju perspektivu prate, već se bez ikakve naznke veoma glatko približavamo prozoru. Malo kasnije se ispostavlja da je Flavišamove još neko, pored nas, posmatrao (neko nas posmatra uvauvau neko nas stalno gleda) – zli slepi miš, zbog čega je moguće držati se teorije da pratimo slepog miša do prodavnice igračaka.
Unutar sve tri kuće je mali svet najrazličitijih satova i muzičkih kutija (Pinokio), igračaka (Bazil) i antikvarnih predmeta (Gibli). Prikazan je bezbroj stvari raspoređenih tako da ispunjavaju čitav prostor. Čini se da na zidu, polici ili u prodavnici nema mesta koje nije popunjeno. Maksimalizam.
Ulazak u ove prostore predstavlja putovanje u grad ili svet gde ranije nismo bili. Dolazimo kao zadivljeni turisti pokušavajući da otkrijemo tajne stvari oko nas. Koliko su stare? Šta predstavljaju? Zašto su napravljene?
Zbog nedostatka informacija počinjemo da maštamo.
Zamišljamo priču porodice Flavišam – otac koji je čitav život proveo radeći kao majstor, praveći igračke za decu. Možda mu je onog medu naručio gospodin Smit za 6. rođendan svog deteta, a možda je onu lutku u ćošku pravio pet godina itd.
Iako u Šapatu srca antikvarna radnja nije nečija radionica ipak smatram da se uklapa, zato što su u pitanju predmeti sa istorijom i pričom nepoznatom gledaocu i junacima.
Kroz okolinu pokušavamo da shvatimo naše junake, da opišemo njihovo umeće, da obuhvatimo vreme koje su izdvojili kako bi napravili sve što vidimo.
Nakon nekoliko minuta već imamo mišljenja o ljudima koji su zaslužni za ono što vidimo – razmišljamo o njihovom statusu, porodičnim odnosima, karakteru.
Prikaz predmeta u kući gledaocima daje slobodu da se zamisle. U tome je, po mom mišljenju, i lepota ovih scena. „Praznine u narativu“ koje nas podstiču da odemo korak dalje u svom maštanju.
U sva tri filma se u gomili posebno izdvaja jedan predmet koji nosi smisao filma. U Pinokiu je to naravno drveni lutak, u Bazilu mišica balerina na navijanje, a u Giblijevom filmu statua mačka, Barona (ali i stari sat).
*spoiler alert
Pre nego što će otac gospođice Flavišam nestati, on poklanja svojoj ćerki balerinu na navijanje. U pitanju je veoma nežna i lepa bela mišica sa roze tutu suknjicom. Devojčica je oduševljena, ali ubrzo slepi miš Fidžit kidnapuje gospodina Flavišama i uništava prodavnicu, dok gospođica Flavišam ostaje sama.
Igračka završava u rukama zlikovca, pacova Ratigena i hajde da vidimo šta se desi:
Ratigan: Mmm… very well. if that is your decision. Oh, uh, by the way, I’m taking the liberty of having your daughter brought here. (He pick’s up Olivia’s ballerina doll and winds it up.)
Flaversham: O-Olivia?
Ratigan: Yes. Hm hm, yes. (He sets the doll down and watches it dance) I would spend many a sleepless night if anything unfortunate were to befall her.
Flaversham: You… You wouldn’t!
Ratigan picks up the doll again, and squeezes it until it breaks. He gazes at the doll in mock sorrow, then lunges threateningly at Flaversham.
Kada je Flavišam poklonio Oliviji balerinu prisustvovali smo aktu razmene nežnosti, ljubavi između oca i ćerke. Naprotiv, u sceni sa Ratigenom lutka postaje figura straha, mržnje i razaranja. U međuvremenu dolazi do zamene značenja i simbola. Balerina je bila Olivijin podsetnik na oca, ali na polovini filma ona postaje Olivija (figurativno), kao i podsetnik poslušnosti. I ovaj mehanizam zamene nije tu bez razloga.
Flavišamova uloga u filmu je (pored Bazila i Ratigena) ključna. Njegov udeo je važan deo zapleta – pravljenje kraljičine lutke koja će je na dan bala zameniti i Ratigenu dati svu moć da vlada mišijim kraljevstvom.
Ha, još jedna zamena!
Da ne bih isto ovo radila za druga dva filma, nadam se da će čitaoci moći u komentarima da me malo odmene.
Još jedna podudarnost jesu naši vodiči. Iako sam ih pomenula možemo da im navedemo imena: Jiminy Cricket, slepi miš Fidžit i mačak Moon ili Muta.
I za kraj, da li ste primetili da su glavne figure vezane za unutrašnji prostor muškarci? Kroz likove Đepeta, Flavišama i Shiro Nishi-ja se odstupa od stereotipa vezanosti žene za kuću, uređenje prostora kao i za same predmete.
Čak je u sva tri filma očigledno odsustvo žene/majke/supruge – u Bazilu je prisutan samo Olivijin otac i sugeriše se da je majka poginula, u Giblijevom filmu je deka Širo izgubio svoju ljubav zbog rata, a Đepeto samo nikada ne spominje ikakvu ženu.
Čudno, zar ne?
Toliko od mene.
Leave a Reply