06:17 ujutru
Pošto sam budna već nekoliko sati, što ne bih pogledala crtani?
Nisam dugo gledala Knjigu o džungli…Hm, može.
Od mog poslednjeg gledanja je sigurno prošlo preko deset godina, a tada nisam mogla biti kritički gledalac. Bila sam devojčica.
Zato sada imam jednu interesantnu misao. U februaru sam bila na EKV tribute svirci, zbog čega mi se rascepkan tekst pesme Kao da je bilo nekad vrti u glavi već mesečak dana. Naizmenično, u sebi i poluglasno, pevam tri stiha:
/Ručali smo meso//glodali smo kosti dobrih životinja//…//Deca uče da poznaju svoj glas/
Na svirci je jak utisak na mene ostavio stih „deca uče da poznaju svoj glas“. U tom trenutku sam nešto razumela. Doživela sam malu epifaniju iako nisam znala šta sam to tačno shvatila. Mislila sam: da, zanimljiv je odnos između deteta i sopstvenog glasa – u kom trenutku dete prihvata svoj glas kao što prihvata da je odraz u ogledalu njegov?
Drugim rečima – kada i kako deca kapiraju da je njihov glas njihov?
Skoro sam imala priliku da slušam jednog dečaka u autobusu. Pričao je nepovezano i jedino je on mogao znati pravo značenje onoga što govori. Odrasli ga sigurno nisu razumeli, a verujem, nije ni njegova baka. To su dečije gluposti, pretpostavljamo, mislila je ona.
Zapravo, kada samo malo obratite pažnju na ono što deca pričaju uviđate da su njihove rečenice sve samo ne gluposti. One otvaraju unutrašnji svet jednog malog bića poručujući nam sledeče: u poslednje vreme sam video ovo, radio ovo, bio sam okružen ovim i razmišljao o ovome, bez da se ijedna od tih misli krije.
Zato veoma mala deca sve govore. Mislim da im je koncept unutrašnjeg monologa još uvek stran.
No, ono što je bilo dodatno zanimljivo u vezi tog dečaka jeste baš to što je govorio. Otprilike je govorio sledeće: „Ručali smo meso. Da, jeli smo meso /…/“. Dalje ga više nisam pratila. Ponovio se nekoliko puta. Znala sam da je izmaštao neku igru, ali su mi na pomen mesa i ručka sinuli stihovi.
Dečak je izašao iz autobusa, a ja sam još malo pevušila.
Tokom gledanja crtanog filma sam se setila stihova, opet, ali zašto?
I onda – klik!
Diznijev crtani Knjiga o džungli je sjajna priča o identitetu a posebno o dečjoj identifikaciji. Glavno pitanje filma je – ko je Mogli? Da li on može da živi u džungli? Je l’ Mogli čovek koji treba da živi sa drugim ljudima ili je ipak nešto drugo?
Dok na ekranu gledamo njegovo putešestvije, kao i mnogobrojne pokušaje da se Mogli pronađe učestvujemo u iskustvu kroz koje je svako ljudsko biće moralo da prođe.
Različiti likovi po pitanju Moglija i njegovog uklapanja imaju drugačije stavove iako su svi svesni da je on ljudsko dete.
Naš dečak ne razume šta znači biti čovek što je dobro prikazano u nekoliko scena. Mogli ne razume vatru kao fenomen otkriven od strane čoveka i ne razume šta znači zajednica sa drugim ljudskim bićem – još uvek mu nisu dostupne dve važne stvari: umeće i društvene konvencije.
Jedno od pamtljivijih mesta u filmu je Baluov i Moglijev susret kao i pesmica „The Bare Necessities“.
Balu želi da vodi računa o dečaku, čak da ga usvoji iako je čovek. Ne vidi zašto jedno dete ne bi moglo da živi u džungli, za razliku od pantera Bagire. I tako jedan medved pokušava da nauči Moglija svojim životnim principima sve dok majmuni ne otmu dečaka.
Pošto su ga yeetovali, majmunčići ga vode svom predstavniku, kralju Luiju čija je jedina želja da postane čovek. A kako bi postao ljudsko biće, on od Moglija traži umeće vatre.
Louie:
Now, here’s your part of the deal, cuz. Lay the secret on me of man’s red fire.
To make my dream come true
Now give me the secret, man-cub
Come on, clue me what to do
Give me the power of man’s red flower
So I can be like you
Dečak ne zna kako da napravi vatru i ne može pomoći Luiju da postane čovek čime se veoma otvoreno, i ne prvi put, postavlja pitanje – da li je Mogli čovek? Ako nije, šta je onda? Ako jeste čovek, kako to da živi u džungli?
Kada Bagira i Balu spasu Moglija, meda Balu, pomalo nevoljno, shvata da mora da razgovara sa dečakom i da ga vrati u ljudsko selo, kao što je panter izvorno planirao. U tom razgovoru medved kaže:
Baloo: Gee whiz. How did old Baggy put it? Ah, Mowgli? Hah, you wouldn’t marry a panther, would you?
Mowgli: Heh-heh. I don’t even know what you’re talking about.
Baloo: Mowgli, don’t you realize that you’re a human?
Mowgli: I’m not anymore, Baloo. I’m a bear like you.
Osim što Mogli kaže „ne, ja sam medved kao ti“, takođe pokazuje da još uvek ne razume osnovne principe ljudskog života.
Sasvim je normalno što dečak ne zna kako da zapali vatru i ne zna šta je brak/ljubav ili što god, ali će ih on tokom svog razvitka kao ljudsko biće spoznati, zato što je to deo njegove prirode.
Mogli ne može da bude vuk, ni panter, ni medved, ni slon, a ni lešinar. Ne može da pripada nijednoj od ovih zajednica, jer mu nedostaju suštinski delovi svake od njih. Zato u interakciji sa životinjama junak nailazi na stalno odbijanje i usamljenost iako većina životinja želi da mu pomogne.
Mogli pokušava da uđe u okvire/fioke koje nalazi oko sebe i kaže sebi: u redu, ja sam sada slon i radim isto što i slonovi rade. Ali…
Well, new recruit, eh? Ha-ha-ha… I say, what happened to your trunk?
…nema surlu, zbog čega ne može biti slon.
E sad – kakve sve ovo veze ima sa prepoznavanjem svog glasa?
Glas predstavlja deo identiteta.
Medved reži, pas laje, mačka mjauče itd, ali se naša vrsta od drugih izdvaja govorom (jooooj, ako mi neko napiše u komentarima, ali ne izvdaja se čovek po tome, bear with me, imam misaoni tok). I ne samo govorom nego i bojom glasa.
Kao što smo već rekli deca vole da otkrivaju, skloni su reprodukciji i imitaciji stvari oko njih. Kroz ponavljanje uče, razumeju i menjaju se.
Deca sa svojim glasom prolaze kroz sličan proces kao i Mogli u džungli.
Isprva kao bebe oblikuju glasove i zvukove, raspoznaju ono što čuju oko sebe, a onda pokušavaju da imitiraju, koriste jedne, odbacuju druge. Pa konačno primenjuju glasove, oblikuju slogove, sriču reči pridajući im značenje itd.
Deca praktično identifikuju zvučanje svog glasa i svoj glas kroz ispitivanje okoline, i postavljanje implicitnih pitanja.
Kada se Mogli sretne sa životinjama on direktno ili indirektno postavlja pitanje da li sam ja ova životinja ili ne. Pošto je svaki put manje više odgovor negativan, on nastavlja dalje sa potragom.
Drugim rečima deca uče postavljajući da/ne pitanja pokušavajući da se identifikuju sa stvarima oko sebe.
Medvedu je lako da bude medved, jer već to jeste. Dečaku je najlakše da bude dečak, jer već jeste dečak.
I to je odgovor na pitanje zašto Mogli nije medved, ali je istovremeno i odgovor na pitanje govora i prepoznavanja glasa.
Does this even make sense?
Toliko od mene, umorih se.
Leave a Reply