Nailazim na mnogo videa tipa „programeri” Spotifaja već mesecima nisu napisali nijedan kod, umesto njih to radi AI“ ili IT milioner napravio program koji ljudima krade podatke/skida odeću/skenira mejlove/zagađuje planetu itd.
I zapitala sam se: kako je ljudima u Srbiji koji se trenutno bave programiranjem?
Da li su znali koliko je sada politika veoma veoma relevantna u njihovoj branši?
Ranije možda nije bila toliko, ali sada definitivno jeste. Opasnost loše promišljenih trendova.
Poznajem mnogo ljudi koji su upisali IT smer ovaj ili onaj zbog novca i karijernog uspeha. Godinama je upisivanje bilo kog smera povezanim sa kompjuterima bilo najpopularniji izbor za sve srednjoškolce. Čak su u Gimnazijama počeli da otvaraju informatička odeljenja (dok je u filološkim odeljenjima van Beograda broj učenika bio sve manji). Roditelji su govorili deci da je bitno da dobro zarađuju, a da para u informatici ima na pretek. Poneki su terali decu da upišu bilo šta vezano za kompjutere samo ako su znali da torentuju igricu – „znaš ti to sa kompjuterima, što ne upišeš neki aj ti?“. Čak i babe su znale da je IT prestižno zanimanje. Profesori u školama su decu navlačili da upisuju programiranje ili ih pitali: „a što bi upisivao društvene nauke, šta planiraš sa tim da radiš?“.
Upisati informatiku je bio trend. Moda. Čak je postao fast fashion. Nešto što
se bez razmišljanja konzumira u ogromnoj količini. (Ne)srećna okolnost za sve programere sveta je to što se ispostavlja da je programiranje i pitanje etike.
A koliko vas je upoznato sa etikom onoga čime se bavite? Da li ste upravo vi deo problema? Volela bih da čujem odgovor, zato što imam osećaj da se informatikom bave ljudi koji nisu mislili da će morati da odgovaraju na ova pitanja.
Većina nije mislila da će morati da polaže račune. Ali možda je vreme da se zapitate, da date iskrene odgovore i suočite se sa istinom.
A ona je svuda oko nas.
U godinama teženja ka novcu, boljem poslu, stabilnom životu, porodici.
Naspram sve većem kolektivnom nemaru, poricanju bilo kakve odgovornosti, izbegavanju društvenog angažmana i nenaklonosti prema samopromišljanju, filozofiji i humanosti.
Znam da se ja osećam krivom.
Humanističke nauke i umetnost mogu biti oslonac za sve što čovek radi.
Nikada im ne treba okretati leđa i ismevati ih, zato što će možda baš jednom iz fotelje na korporativnom poslu u IT sektoru da nas spase ideja ili misao koju smo eto, igrom slučaja zapamtili iz jedne predstave koju smo pre mesec dana gledali sa kolegom sa posla ili naslov knjige u Laguninom štandu oko kojeg smo se zamislili.
A možda će to biti jedan sunčan dan i ptica zaustavljena u letu dok smo šetali kejom na svoj slobodan dan. Ili dečko koji na saksofonu svira pesmu iz Knjige o džungli.
Podsticaji da zastanemo i razmislimo su svuda.
Oni dolaze iz naše potrebe da se bavimo umetnošću, da poetizujemo i ulepšavamo svakodnevnicu.
Svako ko učestvuje u jednom trendu snosi odgovornost za njega, baš kao i ljudi koji odbijaju da učestvuju u njemu.
Ako je na primer trend da imaš para i da zato upišeš bilo šta vezano za kompjutere, onda ti zajednici doprinosiš tako što joj poručuješ:
Važno je zaraditi što više novca – on treba da bude glavni pokretač u donošenju životnih odluka.
A takav doprinos će povući još milion ljudi da razmišljaju i rade isto, zato što je mnogo jednostavnije okrenuti se ka nečemu drugom, nečemu opipljivom i materijalnom da te spase iz ovog usranog života umesto sebi i ljudskoj duši.
Od duše se ne živi, je l’?
Ili je možda ipak drugačije.
Leave a Reply