Radila sam na mestu gde sam beskrupulozno koristila AI.
Treba da se napiše tekst, a niko ne može da mi objasni i pokaže kako da napišem tekst ILI je tekst napisan, ali se nadređenima ne sviđa kako sam ga napisala, pa mi diktiraju dve egzemplarne rečenice od reči do reči i onda ja treba da smislim ostatak. AI. Hoće da pišem o događaju na kojem nisam bila, jer me ne plaćaju da ostajem
prekovremeno. U redu. AI. Nerealna očekivanja, suludi rokovi, nedostatak komunikacije. AI.
Nije me nijednom, ni trunčicu bilo sramota što sam se toliko oslanjala na AI, zato što su postojale dve mogućnosti:
a) da se zapravo potrudim oko tekstova i da se besomučno trudim dok ne ukapiram fazon
b) da tražim pomoć od veštačke inteligencije i da se ne stresiram toliko
Opcija A za mene nije postojala, zato što sam u svom radu konstantno nailazila na
pasivno-agresivno ponašanje, zamerke, ogovaranja drugih kolega, nedostatak
komunikacije, informacija i drugih stvari.
Nisam želela da se pored standardnog ponašanja prema praktikantima još neko usudi da mi stalno zamera za nešto što sam ja pokušala da napišem samostalno. Nisam
bila spremna da se suočim sa još većom kritikom i pritiskom.
A svevišnji će znati da ga je bilo.
Čak i kada sam koristila AI u jednu ruku je bilo manje nervoze, sve je bilo
odrađeno kada treba; to što bi oni svakako ispravljali tekstove je meni manje više
bilo svejedno.
No, nervoze je bilo dovoljno da je meni skoro svakodnevno bilo loše kada je trebalo
otići na posao.
Osećala sam kako me u stomaku pritiska kamen koji dolazi da se pozdravi sa mnom pred polazak.
– Ćao Mina, je l’ i danas?
– Da i danas.
– Dva sata vožnje autobusom da dođeš na posao gde ćeš satima da ćutiš bez da progovoriš reč, i gde ćeš još jednom da pustiš da te ponižavaju. Kako uzbudljivo! Bolje bi bilo da te pripremim na ono što te čeka.
I stvarno bi me pripremao da izdržim još danas. Samo treba da se pojavim još
danas pedeset puta i biće gotovo. Onda više neću morati još danas da dođem. Neću
morati da dopustim da me neko zove telefonom da se dere na mene, da mi
indirektno priča da sam glupa.
Samo još danas.
Ipak, kao i sa inekcijama, iako znamo da će brzo biti gotovo i da igla samo malo bocne, strah nas je bola.
Bol pri probijanju igle kroz kožu. Neprijatan osećaj. Dovoljno neprijatan da ga
ponekad i preuveličamo kako bi nam bilo lakše jednom kada zapravo osetimo iglu.
Onda kažemo: „E pa, ovo nije bilo toliko strašno. Mislila sam da će biti gore.“
Moja igla je bio svakodnevni odlazak u kancelariju.
Zamišljala sam da će mi se na poslu dešavati
najgore stvari ikada, ironično, samo zato da bih još danas mogla da izdržim.
Htela sam da sebi na kraju dana kažem da nije bilo onoliko strašno koliko sam
mislila.
Međutim, u mom životu se pojavila jedna novina. Počela sam da osećam ogroman bol u grudima.
Zbog jakih otkucaja sam mislila da srce hoće da mi iskoči iz grudi. Skoro da sam
se gušila od bola ponekad. Nisam mogla da zaspim, nekad nisam mogla da hodam,
ALI uočila sam jedan obrazac.
Srce me nikada ne bi bolelo na poslu, već skoro isključivo kada idem na ili odlazim
sa njega. Pitala sam se šta mi u kući izaziva toliko stresa. Danas kapiram da
sam prst uperila na pogrešnog krivca.
Krivac je bio stres na poslu, kao i moje nezadovoljstvo njime.
Kada sam nakon dužeg vremena bila kući na dve nedelje, nijednom nisam osetila ni trunčicu bola u grudima.
Onda sam se vratila u Beograd da odradim još dve nedelje posla. Srce je, čim sam stigla u velegrad, krenulo da tuče.
Bunilo se.
Bunilo se, jer sam gutala sve što sam videla.
A videla sam nepravdu, nečovečnost, čak sam žrtvovala svoju čovečnost da bih
opstala, da bih igrala nekakvu igru preživljavanja gde niko ne pobeđuje, a gde
i ti i ja oboje vidimo i želimo parče hleba iz džepa mrtvaca.
Mrzela sam svoje radno mesto. I pred kraj prakse sam se sve više zatvarala.
Dolazila, ćutala, radila, išla na autobus, vozila se trideset stanica, večerala, legla,
drndala telefon, navila alarm, spavala, probudila se, krenula, trideset
stanica, ćao svima, ćutim, radim, idem, vozim se, večeram, spavam, navijem
alarm, probudim se, jedem, vozim se, trideset stanica, ćao svima, ćutim, radim,
idem, vozim se, večeram, spavam, navijem alarm, doručkujem, probudim se, vozim
se, radim, idem i končano idem, odlazim.
Poslednji dan.
Odlazim, setno gledam – da li sam ikome dovoljno bitna?
Nisam. Odlazim, kao i drugi dan. Kažem ćao.
Blago iziritirana, nezadovoljna. Prazna. Da, praznina.
Kako ste samo znali da to želim za rođendan?
Peva ptica. Danas nije moj red. Četvrtak je.
Ćao svima.
Leave a Reply