Dva meseca nisam ni reči napisala za blog – nije bilo dobrog razloga zašto nisam. Druge stvari su stalno bile preče – praksa u firmi, preseljenje ili putovanje. Uvek je bilo prečih stvari.
No, dobro, svakog leta postoje dva ili tri meseca odmora kada treba upijati sunce. Treba živeti. Stoga mi nije toliko žao što nisam pisala.
Nekoliko puta mi se javljala potreba da napišem nešto, ali nikako da se želja pretvori u reči.
Ne vredi lamentirati nad onim što nije urađeno. Hajde da pređemo na važnije teme.
Šta se sve dešavalo tokom prethodnih meseci?
Prvo, bila sam zaposlena u jednoj kompaniji kao deo tima za interne komunikacije – veoma fensi naziv za koji većina ljudi nije čula, zbog čega sam nekoliko puta morala da objašnjavam šta je tačno moj posao.
Praksa je trajala nekoliko meseci sa finom platicom, ali nažalost moj duh i dusi korporacije ne idu zajedno onoliko koliko je potrebno da ne postaneš školjka od čoveka.
Bilo je zanimljivo iskustvo ako ništa više. Možda mi je najzabavnije od svega bilo da gledam kako se ljudi menjaju kada dobiju moć i kako izmišljene poslovne hijerarhije utiču na svakodnevni život zaposlenih u firmi.
Tačnije, iskusila sam kako je to kada ti osoba iznad tebe naređuje zato što joj se može. Zato što hoće nad tobom da uspostavi autoritet.
Izgleda da neki baš i nisu shvatili poentu protesta niti ono protiv čega se studentarija bori – protiv autoritarnog režima, kojem takav obrazac ponašanja – uspostavljanja strahovlade – odgovara.
U nadi da će takvi ljudi dobiti zasluženo sledovanje, a da ja neću morati da trpim njihovo ponašanje, odoh dalje.
Drugo, išla sam na jedan festival na severu Vojvodine, u Atinu i u Španiju.
Upoznala sam dosta ljudi kojih se sada rado sećam, jer nismo ostali u kontaktu – uglavnom sam za svako mesto uspela da vežem po nekoliko upečatljivih ljudi.
U Vojvodini sam prvi put malo više pričala sa Mađarima, pretežno sa Mađarima koji žive u Srbiji ili sa Srbima koji znaju mađarski. Ranije nisam imala toliko kontakta sa mađarskim, osim preko mog teče i crtanih filmova poput “Mađarskih narodnih priča” na Minimaxu. Jezik mi se dopao, a i ljudi, zbog čega sam odlučila da počnem da učim mađarski sa jednim dečkom koji želi da nauči srpski, te je za sada dogovor da se međusobno učimo.
Dok sam bila tamo kupila sam knjigu “Tačka i greška” na mađarskom. Bila je lepo ilustrovana i pomislila sam da će mi značiti jednom kada krenem da učim jezik.
U Grčkoj sam bila nedelju dana sa dečkom i uspešno smo obišli većinu stvari koje nijedan turista ne bi smeo da promaši. Najjači utisak mi je ostavila misao da je svet antičkih Grka stvarno postojao, a da kao njegove dokaze danas vidimo iskopine i ruševine.
Atinu sam doživela kao pokušaj da se povežem sa prošlošću i da uočim povezanosti.
Takođe, povremeno sam imala osećaj da sam u hidden object igrici “Sedam svetskih čuda” i u filmu Indijane Džouns.
Pohod za minulim svetom u kojem se krije jedna velika tajna čovečanstva ili grad kao mesto na kojem su ostali tragovi magije koja je ranije bila svakodnevnica.
Jasno je da mi je bilo prelepo i da je mom utisku doprineo trud da pričamo na grčkom barem najosnovnije izraze i fraze.
Španija je u stvari bila ekskurzija u tri države, a pretežno u Lloret de Maru. Pričala sam na španskom 95% vremena i sporazumevala se bez većih problema. Osećala sam se kao lokalac, zato što mogu da pričam istim jezikom kao i drugi – govor je bio moje sredstvo da se bolje povežem.
Ljudi su bili veoma ljubazni i uvek dobro raspoloženi. Mnogo su me podsetili na Srbe što mi je bila dodatna olakšica da započnem razgovor.
Turistički vodič koji nas je vodio na ture i ekskurzije mi je doduše bio antipatičan skoro sve vreme. Prosto sam imala osećaj da samo gomila informacije čisto da bi nešto rekla i da bi nam brže prošlo vreme.
S druge strane bila je veoma fina i većinu vremena je samo htela da pomogne.
No, shvatila sam da ljudi žele turističkog vodiča, jer su lenji da sami istražuju.
Ako te mrzi da sam razmišljaš, ima onih što rade to umesto tebe za pare, tako da samo plati nekoga and there you go – dobio si plan putovanja, zabavu i pričicu.
E da, i u Španiji sam kupila knjigu – Džeronimo Stilton, ali specijalno izdanje sa obojenim stranicama i fantastičnim ilustracijama. Taman da malo osvežim španski i proučim katalonski.
Toliko za sada.
Umorila sam se.
Leave a Reply